Geek

<identifying problem>

Početak: 03. 09. ’12.

Kraj: nemoguće odrediti.

Sredina: paklena.

Dijagnoza: preopterećenje.

<problem not possible to solve>


1+1=3?

Opšte je poznato da dvoje ljudi čine vezu, ljubavnu vezu tojest. Mada, uvek ćemo bar jednom u našem životu naći treću induviduu koja će probati (nekad uspešno, nekad neuspešno) ući u tu vezu. Ko zna, možda ćemo baš mi biti ta treća osoba? Ljubav nas tera da pravimo gluposti, zar ne? Ali, da li je to stvarno opravdanje za narušavanje tuđe sreće i takozvane obostrane ljubavi? Rekla bih da nije.

Šta se dešava kada neko uđe u tu simbiozu dvoje ljudi ne znajući da postoji ta savršena simbioza? Pa… To je već komplikovanije.

Problem je, vidite, što bezobrzira na to da li znate ili ne znate za ljubavnu vezu u koju ste se (ne)svesno upleli vi ćete uvek biti glavni krivac i vi ćete biti na nišanu one strane koja nije načinila prevaru. Daleko bilo da se optuži osoba koja je varala! Ne, dragi moji, vi ste krivi za to i u njegovim, i u njenim, a i u tuđim očima. I da ne znate i da znate u šta se upuštate, vi ste krivi.

Svet nije crno – beli, postoje mnoga siva mesta, to ga čini komplikovanim. Šta se desi kada vi znate za tu “zajednicu” i držite je se što je dalje moguće, ali nešto vas konstantno vuče tamo? Šta se desi kada se neplanirano (kako to obično biva) zaljubite u nekog ko je “obećan” drugoj osobi? Šta je onda ispravna stvar za učiniti? Da li treba ostaviti sve kako je bilo ili rizikovati i biti sebičan do bola i upustiti se u to znajući koje su posledice te akcije? Kako god okrenete, srce će vam biti slomljeno, kad tad.

Ako kojim slučajem se upustite u nešto znajući sve činjenice, onda vas čeka ono čuveno “Nikada više! Neću biti drugi izbor! Kakva sam ja to osoba? Ne radi ono što ne želiš da neko radi tebi.” itd. Ali ono se prekrši mnogo puta, previše puta, dok vam ne dođe od dna kičmene moždane do glave. I tek onda dolazi slomljeno srce, jer ste odbili više da ga slušate i pravite budalu od sebe. I onda, posle nekog vremena, dolazi vaša veza, vaša simbioza, vaša “zajednica”. Ko zna, možda karma nije toliko osvetnički nastrojena kučka kao što svi misle i možda vam se neće vratiti svo ono vaše mešanje.

Srećno, preljubnici i ljubavnici.


“Nikad nikom nisam rek’o…”

Volela sam te. Dugo. Jako.
Slomio si me.
Drugi me je spasio i spojio, samo da bi me i on slomio.
Pitaju me zašto više ne verujem muškarcima i zašto se više ne vezujem.
Ne pričam im o vama. Ne pričam nikome. Samo se nasmejem i promumlam jedno “Ne znam.”
O onome što se voli ne priča se. Ne daje se. Ne pušta se.
I dalje te sanjam. I dalje te želim. I dalje me boliš.
Ponekad poželim da se isplačem, čula sam da je tako lakše, ali ja to ne mogu. Ja ne plačem. Ja trpim tiho, u sebi.
Promenila sam se. Postala sam skeptik. Veliki. Kada sam te upoznala bila sam neverovatno veliki romantik, zaljubljena u ljubav. Sada kada vidim ljubavni par, smišljam u sebi priču kako on nju vara, jer svi vi to radite, ili kako ona njega samo iskorišćava, jer sve mi to radimo.
Mislila sam da sam te vremenom prebolila, zaboravila. A onda si ti opet uskočio u moj život i povratio mi sve te emocije, sve uspomene, svu bol. I to me jebe. To me uništava. To me drži budnom. Zbog toga ovaj kip plače noćima. Ali to niko neće saznati. Nikad. O ljubavi se ne priča.


“Izvini, ni ovu nisam pisao zbog tebe…”

Nije ga ona ni mrzela, a ni volela. Nije ga znala dovoljno dobro da bi ga volela, a nije ni bila osoba koja mrzi nekog. Tako da je samo ćutala i slušala ga. Slušala je kako joj otvara dušu, kako priča nešto što se potajno dugi niz godina nadala da će čuti, kako joj napokon kaže “Izvini.”. Pričao je o svemu. O njemu, njoj, o njima. Videla je opet onog dečka kojeg je želela pre, na svaki mogući način. Čekala je i nadala se da se on opet pojavi, a ta hladna ljuštura, tako grozna i odbojna, jednom za sva vremena nestane. Njena sreće nije imala kraj kada ga je opet ugledala, bio je malo stariji i mnogo slomljeniji. Nije ni slutila da neko može biti toliko slomljen i ogorčen.

Nije znala koje reči više da upotrebi da bi ga izbavila iz tog crnila. Nije znala šta da uradi više. Na kraju je shvatila da ako on ne želi da bude spašen, ona može da postane i sam Bog, to ga neće promeniti. Da bi neko bio spašen, prvo mora da želi to. On je odabrao tako brz i neočivan (a opet poznajući njih dvoje jako predvidljiv) kraj. Okrenula se i otišla od njega. Nadala se da će uspeti da bude dosledna sebi i svojim rečima i da se ovako nešto nikada više neće ponoviti, da ga više nikada neće pogledati ni progovoriti reč sa njim, jer bi to značilo da mu opet daje priliku da je povredi.

Želi mu ona sve najbolje, želi mu da se malo uozbilji i da rasčisti sa sobom šta on to tačno želi.

Takođe je želela da, a i i daje želi, on zna da je ona uvek tu da ga bar sasluša, jer nije mogla podneti da on pati (bezobzira na to koliko ju je povredio). Uvek je tu uz njega, samo što on to nikada nije znao do te večeri, ali izgleda da neki ljudi treba da nauče da cene ljudsku dobrotu koju svi posedujemo (pitanje je samo ko koliko).

Niko od nas nije seljak. Niko nije nimfo. Niko nije savršen. Svi smo mi po malo dobri.


Inspiracije bez.

Pročitala sam negde da upravo onda nema inspiracije, da baš tada treba pisati. Ali o čemu? O čemu neko može pisati kada nema inspiraciju? O nesuđenoj ljubavi o kojoj je sve rečeno? O prijateljima koji su se promenili u tolikoj količini da ih je nemoguće prepoznati? O prijateljima koji su otišli iz tvog života, ili pak, o onima koje si ti isterao i koje više nikada ne želiš nazad? O čemu pisati? O školi, koja kao da nema kraja ili o tome kako ćeš se posle prisećati iste te škole i želeti da se vratiš u taj “najbolji period života”?

Ljubav je prelepa kada je stvarna, kada je obostrana, ali kada samo jedna osoba voli, onda je ljubav obična kurva. Onda ona boli, razara. Onda uništava.

Prijatelji… Ah, ta divna stvorenja. Trudimo se da ih imamo što više neshvatajući da nije bitan kvantitet, nego kvalitet. Jedan pravi prijatelj je dovoljan u životu. Problem je, vidite, što je tog JEDNOG izuzetno teško naći. Kada ga nađemo u detinjstvu, ranom detinjstvu, mi ga ne puštamo, mi odrastamo sa njim… Ali šta se desi kada odrastemo i mi i taj JEDAN prijatelj? E onda se bira. Onda se bira između kompromisa, koji se sastoji iz toga da okrećemo glavu na drugu stranu kada taj prijatelj uradi nešto što nam se ne sviđa zarad prijateljstva i kada uporno ćutimo na sve one njegove loše strane, i razilaženja. To razilaženje je bolno, naporno… Imate osećaj kao da vam je deo tela amputiran i kao da vam nešto fali. A fali vam u pravo taj jedan prijatelj, koliko god on promenjen bio. Ljudi se menjaju, ili u tom slučaju, ljudi odrastaju. Ljudi, tadašnja deca, dobijaju poglede na svet, dobijaju neke nove prijatelje, razvijaju neke nove navike.

Škola je naporna. Profesori vas cede do zadnje kapi, do zadnje trunke života. Nemate snage ni za šta, nemate volju ni za čim. Pokušavate da se provučete sa nekom prolaznom ocenicom, samo da bi vas pustili na miru. Sa nekim se svađate, neke volite, prema nekima ste ravnodušni, ali bezobzira na to sve, oni su profesori, njihov posao je da vam na ovaj ili onaj način zagorčaju život tih nekoliko godina koliko vam predaju. I to rade jako uspešno, ako smem da primetim, čak i oni najbolji profesori, koje najviše volite. Ljudi iz vašeg odeljenja su podeljeni na određene grupice, koje su uglavnom podeljene na podgrupice. Uvek postoji crna ovca odeljenja, uvek postoji dežurni krivac, uvek postoji dežurna tužibaba, uvek postoji svađalica i “drveni advokat”.

O čemu pisati kada inspiracije nema?


Igra

Igrali su tu igru. Igru u kojoj nije bilo pobednika, jer su oboje na kraju dana završavali kao gubitnici koji nikad to ne bi priznali, ni sebi, a pogotovo jedno drugom. Igra je bila prosta: zajebavaj da ne bi bio zajeban, povređuj da ne bi bio povređen. Klasična klinačka igra o kojoj su oni znali sve i koju su jako dugo vremena usavršavali.

Voleli su se. O, kako su se voleli. Ona je jurila gradom da bi da, kao slučajno, videla u najlepšem odelu, sa najboljom šminkom i najlepše sređenom kosom. On je koračao kao mangup, smeškajući se pri svakom koraku samo da bi ona videla taj osmeh i opet se zaljubila u njega. Voleli su se i svi su to znali, ali oni ni za šta na ovom svetu to ne bi priznali. Bili su oni zajedno. Par puta. Ko više broji? Ali uvek je ta igra, taj ponos, ta arogancija, na neki način, uvek je ona pobeđivala i stvarala iznova i iznova neki razcep između njih.

Prošli su meseci. Ona je sad srećna, bar kad je pogledaš. Ima dugu vezu, prelepog dečka, dobre drugarice uz sebe. Ali njega nema. Igra više ne postoji, jer ni on ne postoji. Bar više ne postoji taj njegov mangupski hod, taj njegov osmeh, bar ne za sve. U njenoj glavi i dalje vidi sve to, ali zna da ga više neće dodirnuti, poljubiti, čuti, kao što i nije neko vreme. To je boli. To je polako iznutra ubija. To je lomi. 

Igra je ostala nezavršena, ljubav je ostala u njoj, a jedan život… Jedan život je prošao, ali opet zauvek ostao u svima nama, u svim ljudima s kojim je on ikada bio u kontaktu.

Ona sada nosi masku, ona sada stavlja osmeh za sve ljude. Masku skida samo u kasne sate, kada svi spavaju, i tada sklanja taj prelep osmeh i zamenjuje ga suzama. Suzama koje je peku, koje joj razdiru kožu, suze kao da vrište, baš kao i ona što vrišti u sebi, ali ne sme da krikne, ne sme jer zna da time povređuje sebi drage ljude.

On je otišao, a ona je ostala. Odneo je igru sa sobom, a ona je sačuvala njihovu ljubav u sebi. On je otišao ne čuvši njene reči: “Volim te.” 


Pogled na prošlost.

Ljudi ne shvataju brzinu prolaznosti života sve dok ne dođu do kraja istog. Dan prođe u sekundi, godina traje kao treptaj oka… Ali, i ako se čini kao običan, brz treptaj, ona sadrži mnogo dogođaja, dogodovština, osećanja… U jednoj godini se možeš zaljubiti, odljubiti, naljutiti. Možeš se promeniti, možeš izdati, možeš početi svoj život iz početka. 

Kada se vratim godinu dana unazad, vidim propalu vezu, izgubljeno dugogodišnje prijateljstvo, mnogo drugih vezica, ludo letovanje sa najboljom drugaricom, ispijanje “Ouzo”-a na železničkoj stanici sa starim drugom i, nadam se, početku obnove istog tog izgubljenog prijateljstva. Nije bila nešto tragična, ali ni nešto posebno srećna. Sadržila je dosta tragičnih trenutaka, ali više onih srećnih. Bili su tu odlasci u akva park sa društvom, izlasci (neki srećni, neki ne; neki isti; neki ni nalik na prethodni)… Bilo je tu smeha, suza, prijatelja (nekih novih, nekih stara)… Svega. 

Kada se osvrnem da prošlu godinu, bilo je tu mnogo grešaka velikih i malih, ali opet, bez tih grešaka ta godina ne bi bila toliko zanimljiva i jedinstvena kakva i jeste. Da postoji mogućnost da je imalo promenim, ne bih to uradila. Prethodna godina me je mnogo toga naučila i zbog nje sam mnogo toga proživela. Zbog svake sitnice iz nje, ja sam osoba koja sam sada i to se ne menja. 


Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 766 other followers