Igra

Igrali su tu igru. Igru u kojoj nije bilo pobednika, jer su oboje na kraju dana završavali kao gubitnici koji nikad to ne bi priznali, ni sebi, a pogotovo jedno drugom. Igra je bila prosta: zajebavaj da ne bi bio zajeban, povređuj da ne bi bio povređen. Klasična klinačka igra o kojoj su oni znali sve i koju su jako dugo vremena usavršavali.

Voleli su se. O, kako su se voleli. Ona je jurila gradom da bi da, kao slučajno, videla u najlepšem odelu, sa najboljom šminkom i najlepše sređenom kosom. On je koračao kao mangup, smeškajući se pri svakom koraku samo da bi ona videla taj osmeh i opet se zaljubila u njega. Voleli su se i svi su to znali, ali oni ni za šta na ovom svetu to ne bi priznali. Bili su oni zajedno. Par puta. Ko više broji? Ali uvek je ta igra, taj ponos, ta arogancija, na neki način, uvek je ona pobeđivala i stvarala iznova i iznova neki razcep između njih.

Prošli su meseci. Ona je sad srećna, bar kad je pogledaš. Ima dugu vezu, prelepog dečka, dobre drugarice uz sebe. Ali njega nema. Igra više ne postoji, jer ni on ne postoji. Bar više ne postoji taj njegov mangupski hod, taj njegov osmeh, bar ne za sve. U njenoj glavi i dalje vidi sve to, ali zna da ga više neće dodirnuti, poljubiti, čuti, kao što i nije neko vreme. To je boli. To je polako iznutra ubija. To je lomi. 

Igra je ostala nezavršena, ljubav je ostala u njoj, a jedan život… Jedan život je prošao, ali opet zauvek ostao u svima nama, u svim ljudima s kojim je on ikada bio u kontaktu.

Ona sada nosi masku, ona sada stavlja osmeh za sve ljude. Masku skida samo u kasne sate, kada svi spavaju, i tada sklanja taj prelep osmeh i zamenjuje ga suzama. Suzama koje je peku, koje joj razdiru kožu, suze kao da vrište, baš kao i ona što vrišti u sebi, ali ne sme da krikne, ne sme jer zna da time povređuje sebi drage ljude.

On je otišao, a ona je ostala. Odneo je igru sa sobom, a ona je sačuvala njihovu ljubav u sebi. On je otišao ne čuvši njene reči: “Volim te.”