Ljudi ne shvataju brzinu prolaznosti života sve dok ne dođu do kraja istog. Dan prođe u sekundi, godina traje kao treptaj oka… Ali, i ako se čini kao običan, brz treptaj, ona sadrži mnogo dogođaja, dogodovština, osećanja… U jednoj godini se možeš zaljubiti, odljubiti, naljutiti. Možeš se promeniti, možeš izdati, možeš početi svoj život iz početka.
Kada se vratim godinu dana unazad, vidim propalu vezu, izgubljeno dugogodišnje prijateljstvo, mnogo drugih vezica, ludo letovanje sa najboljom drugaricom, ispijanje “Ouzo”-a na železničkoj stanici sa starim drugom i, nadam se, početku obnove istog tog izgubljenog prijateljstva. Nije bila nešto tragična, ali ni nešto posebno srećna. Sadržila je dosta tragičnih trenutaka, ali više onih srećnih. Bili su tu odlasci u akva park sa društvom, izlasci (neki srećni, neki ne; neki isti; neki ni nalik na prethodni)… Bilo je tu smeha, suza, prijatelja (nekih novih, nekih stara)… Svega.
Kada se osvrnem da prošlu godinu, bilo je tu mnogo grešaka velikih i malih, ali opet, bez tih grešaka ta godina ne bi bila toliko zanimljiva i jedinstvena kakva i jeste. Da postoji mogućnost da je imalo promenim, ne bih to uradila. Prethodna godina me je mnogo toga naučila i zbog nje sam mnogo toga proživela. Zbog svake sitnice iz nje, ja sam osoba koja sam sada i to se ne menja.
Na kraju, samo sećanja ostanu. 